SA SRBIJOM JE BIO ŠAMPION SVETA, A ONDA JE DOŽIVEO SUNOVRAT! Kako je talentovani “zlatni orlić” nestao sa fudbalske mape: Problemi počeli dolaskom u Zvezdu!

Kada je kao 20-godišnjak podigao trofej namenjen šampionima sveta, talentovani srpski fudbaler Stefan Ilić nije ni slutio da će svoj 30. rođendan dočekati u igračkoj penziji.

Sada već davne 2015. godine omladinska reprezentacija Srbije ostvarila je najveći uspeh u istoriji našeg fudbala. Predvođeni selektorom Veljkom Paunovićem naši mladi fudbaleri postali su šampioni sveta na Novom Zelandu, pošto su u finalu srušili moćni Brazil.

Jedan od junaka veličanstvenog trijumfa bio je tada 20-godišnji Stefan Ilić.Predviđali su mu sjajnu karijeru, ali sreća mu je okrenula leđa. Nije uspeo da ostvari potencijal i prerano je nestao sa fudbalske mape. Pogrešne odluke, povrede i splet raznih drugih okolnosti uticali su na to da nekada veliki talenat pre svog 30. rođendana okači kopačke o klin.

U opširnom intervjuu koji je dao za “Meridian sport” Stefan je otvoreno govorio o svom fudbalskom sunovratu.

Osvrno se najpre na veliki uspeh koji je ostvario sa reprezentacijom na Novom Zelandu.

“Još mi u gradu prilaze sa rečenicom: ‘Evo ga svetski prvak’. Zaista je lepo čuti nešto tog tipa, ali s druge strane očekuje se da objašnjavaš zašto dalji put nije bio toliko uspešan. Upravo je to teži deo priče. Nije lako objasniti ljudima realno stanje i sve što se izdešavalo. Ko makar malo nije bio deo sveta fudbala ne zna koliko je teško. Milion stvari mora da se poklopi da bi se napravila ozbiljnija karijera”, počeo je Ilić.

Odluka o završetku karijere nije bila nimalo laka.

U suštini to je ono najteže… Radi se o situaciji kada se ceo život prepustiš fudbalu, a onda ti se to ne vrati. Još se tražim. Gledam da ostanem u svetu fudbala. Cilj mi je da završim trenersku licencu. Kasnije ću konkretno odlučiti o detaljima. Zanimljiv mi je trenerski poziv, ali i potencijalno pokretanje školice fudbala za decu u Kragujevcu. Dobro ću razmisliti. Ceo život sam u tome. Pokušao sam da zaigram niželigaški fudbal, ali shvatio sam da to nije za mene posle dve utakmice. Previše trošenja vremena uzalud. Igram mali fudbal sa prijateljima povremeno, ali zvanično sam završio karijeru.

Sećanja su potom odlutala na “Nort Harbur” stadion, produžetke zbog kojih se fudbalska javnost i dan danas u sekundi naježi i o njima govori sa ogromnim ushićenjem. Džoker, Stefan Ilić, domogao se lopte na desnom boku. Usledio je okret, a onda sprint u stilu afričkih atletičara. Ilić je uposlio Andriju Živkovića, a tadašnji as Partizana loptu gurnuo u prazan prostor ispred egzekutora Karioka – Nemanje Maksimovića.

“Istrčao sam ih bezbroj. Smatrao sam to svojim zaštitnim znakom. Ipak, taj sprint je najvažniji u karijeri. Ako mi verujete, nikada nisam uzeo da pogledam celu utakmicu protiv Brazila u finalu. Ne znam konkretan razlog. Možda nesvesno želim da izbegnem povratak emocija. Nemoguće je pobeći od onih kratkih video snimaka – iskaču redovno na društvenim mrežama. Pogotovo sada kada se bliži jubilarna godišnjica. Pošalju mi prijatelji snimke, uvek će nas pratiti taj epitet šampiona. Samo nekoliko dana posle takmičenja bio sam u Kragujevcu, ali svi sugrađani su bili oduševljeni. Čestitali su mi na svakom koraku. Bio sam ponosan i srećan.”

Ostao je veliki žal što nije uspeo da iskoristi potencijal koji je imao.

“Nisam bio prosek, tokom omladinskih kategorija imao sam velike uspehe na klupskom i reprezentativnom nivou. Crtao se taj put ka uspehu. Kod mene je mišljenje podeljeno. U zavinosti se koju stranu medelje gledaš, ne mogu da kažem ni da sam uspeo, a ni da nisam uspeo. Svetsko prvenstvo je kruna, a finanijski se svakako nisam ostvario na nivou koji se mogao naslutiti. Da li bi nešto menjao? Možda samo taj odlazak u Zvezdu. Lako je govoriti sada iz ove perspektive. Mnogo je primera kao što sam ja, kod nas, ali u svetu. Često čujemo da mnoštvo talenata nije naplatilo svoje znanje. Neophodno je imati opciju B pored fudbala. Da li je to škola, privatan biznis, šta god… Ni ja tako nisam razmišljao. Da mi je neko kao klincu rekao da neću uspeti, nasmejao bih se i produžio dalje”, iskren je Stefan.

Prošao je Partizanovu školu, ali za momke iz njegove generacije nije bilo mesta u prvom timu. Imao je opciju da zaigra za Teleoptik, ali smatrao je da to nije dobar potez, pa je rešio da karijeru nastavi u Spartaku iz Subotice.

“Spartak mi je odlično “legao”. Početak je bio veoma težak. Igrači često nemaju predstavu koliko je komplikovano preći iz omladinskog u seniorski fudbal. Ništa ti ne znači to što si bio najbolji u mlađim uzrastima. Važio sam za talenta, a onda na sopstvenoj koži osetio breme tog surovog prelaza. Uvodnih nekoliko meseci u Spartaku, tada osrednjem timu na tabeli, bili su izuzetno teški za mene. Potrajao je period adaptacije. Mnogi momci se tako izgube i rano nestanu sa scene. Pogledala me je sreća u vidu dobrih trenera i saigrača. Izdržao sam poteškoće i kasnije vratio svima dobrim partijama”.

Odlične partije u dresu Spartaka i reprezentacije nisu prošle nezapaženo, usledio je poziv Crvene zvezde.

Nažalost, ispostavilo se da je odlazak na Marakanu bio pogrešan potez za Stefana.

“Nisam imao problema kao Partizanovo dete koje stiže u Crvenu zvezdu. Stvarno mi niko nije ništa zamerio. Ni navijači, ni ljudi iz mog okruženja. Iskreno, ni tada nisam bio oduševljen idejom da idem na Marakanu, a iz sadašnje perspektive takvu odluku moram nazvati pogrešnom. Neko će reći: ‘Kakva greška? Ideš u jedan od dva najbolja kluba u Srbiji’. Razumem ljude koji smatraju da to ne može biti loše, ali na kraju se zaista ispostavilo tako. Bio je to jednostavno veoma krupan zalogaj u datom trenutku. Nisam dobio priliku koju sam očekivao. Igrač se gubi u trenucima kada godinu dana ne igra u kontinuitetu. Problemi upravo tu počinju. Siguran sam da je prelazak u Zvezdu uticao na evidentan pad u mojoj daljoj karijeri. Nemam dilemu. Očigledno je da posle toga više nikada nije bilo isto.”

Pitanja su bila suvišna, a sećanja su nastavila da naviru.

“Zamisao je bila da ostanem najpre na kaljenju u Spartaku kao pozajmljen igrač. Razgovarao sam o tome sa rukovodstvom Crvene zvezde. Konkurencija na Marakani je bila izuzetno ozbiljno. Hugo Vieira je majstor, vrhunski napadač. Uverio sam se u to na utakmicama, ali i na treninzima. Takođe, tu su bili još Petar Orlandić i Predrag Sikimić. Verovao sam da je pozajmica idealno rešenje, ali oni su smatrali suprotno. Izgubio sam šest meseci.”

U međuvremenu, završio je na pozajmici u Nišu.

“Mogu slobodno da je opišem kao nasilnu pozajmicu. Stvorila se čitava saga. Zvezda je htela da me zameni za Milana Pavkova. Ubrzo je tih šest meseci pauze preraslo u celu godinu. Iz nervoze iz ljutnje sam kasnije rešio da napustim Zvezdu. Možda sam prenaglio, imao sam trogodišnji ugovor. Svi ti događaji učinili su me ljutim, iako je možda bilo pametnije da sam ostao, ćutao i borio se za svoje mesto. Iskustvo nije bilo moje najjače oruže u tom momentu. Nemam šta da krijem”, kaže Ilić i ističe da nije želeo da ide u Radnički.Nije se Ilić snašao na stadionu “Rajko Mitić”. Izostala je prilika za dokazivanjem, minuti na terenu i opravdanje očekivanja, ali nosi Stefan i pojedine lepe uspomene iz Ljutice Bogdana 1a.

“Igrao sam za odličnu ekipu sa veoma dobrim momcima. Miodrag Božović Grof je odličam trener. Imam samo reči hvale za njega. Iako nisam dobio priliku verujem da on nije kriv za to. Kod njega je atmosfera bila izvanredna. Poštovao me je kao igrača. Pamtiću naše razgovore. Znam da je bio zadovoljan onim što sam pružao na treninzima. Izdvojio bih njega kao upečatljivu ličnost. Dokazao se Grof tokom svog mandata. Šala je prisutna na svakodnevnom nivou. Kako se pojavi na vratima svlačionice tako počinje smeh. Bilo je samo pitanje vremena ko će tog dana biti na “udaru”. Često je voleo da se šali sa Mihailom Ristićem, toga mogu da se setim. Ako bi neki igrač dobio prostora u medijima Božović bi ceo naredni dan od toga pravio šaljivu priču. Niko od trenera sa kojima sam radio nije znao da uspostavi bolju atmosferu. Istina je da je znao sve o igračima. Pričao je on o tome. Znala je sreća da ga pogleda. Sedi u kafiću i uoči Luku Jovića kako jede u pekari. Znao je da se nađe na pravom mestu u pravo vreme.”

U nastavku karijere nastupao je za Bežaniju, Metalac i Bačku Palanku.

Taman kada je pomislio da njegova karijera konačno kreće uzlaznom putanjom, sreća mu je ponovo okrenula leđa. Doživeo je tešku povredu, posle koje nikada više nije bio isti igrač.

“Džabe sve, ako se neke kockice ne poklope. Koračali smo ka Superligi, ali doživeo sam veoma tešku povredu i to baš na pomoćnom terenu Crvene zvezde. Igrali smo protiv Grafičara, tri četiri kola do kraja… Celu Superligu naredne godine propustio sam zbog toga. Mnogo mi je bilo teško u tom trenutku. Bio sam u najboljim igračkim godinama. Dizao sam se iz prethodnog pada, igrao dobro… Video sam sebe u elitnom rangu. Negovao sam sjajan odnos sa Dejanom Rađenovićem. On je jedan od najboljih trenera sa kojima sam radio. Želeo me je u timu i predstojeće sezone. Smatrao sam da uz još jednu dobru godinu mogu da napravim novi iskorak. Ipak, pre nego što sam se oporavio, Bačka je već sigurno ispadala nazad u Prvu ligu. Šteta. Tad sam osetio da ću se teško više vratiti na stari nivo. Oporavljaju se ljudi i od težih povreda, ali uz daleko bolje uslove u inostranstvu. Operisao me je jedan od najboljih stručnjaka u Srbiji, ali posle toga sledi težak i dugačak oporavak – skoro godinu dana pauze. Izgubio sam hitrinu koja me je krasila. Pojavi se i strah. Pokušavao sam, bilo je i dobrih partija, ali nije bilo to to više”, priznao je Stefan.

Kurir sport / Meridian sport