U ovoj priči trebalo bi se sjetiti onog prvog gola protiv Turske, na Koševu, ili izbezumljenog Adila Ramija u centru Pariza, Belgije u Briselu, lijeve, desne, glave, ramena… No, neka to uradi neko drugi.

Neka ova priča govori o drugoj dimenziji. Jer sam se bezbroj puta zapitao po čemu se taj vižljasti dječak razlikovao od svih nas, propalih fudbalera – ne iz ljubomore, nego jer sam pokušavao odgonetnuti postoji li neka tajna formula. Odgovor je teško naći. Naš narod kaže: tako je zapisano.

Podrazumijeva se da iza imena i prezimena u koje je stalo toliko nas i naše zemlje stoje rad i disciplina kakvu je nama, običnim smrtnicima, teško i zamisliti. Ali i drugi fudbaleri žestoko treniraju, pa opet nisu ni blizu. Tu ipak ima nešto više.

Niko od uspješnih sportista u poslijeratnoj BiH nije tako jasno shvatio svoju ulogu. To nije samo teren. Edin Džeko dvadeset je godina reprezentativac zemlje koju su pokušali izbrisati, grada koji su pokušali spaliti, ljudi kojima su uporno i bez milosti ubijali nadu, kojima su lagali da ne može. Svjetionik koji je i po najvećoj buri usmjeravao na dobro. Nenametljivo, lagano, pništio je svako zlo. To je više od sporta.

Kada u oktobru dres s najvažnijim brojem u historiji naše reprezentacije urame u zlato, priča neće stati. Zabijat će neki "novi klinci", ali ti ćeš, i dalje biti glavna uloga.

Možda nije namjerno, ali uspio si i za kraj, da sa feedova društvenih mreža kao gumicom obiršeš smeće i u prvi plan staviš ljubav, fudbal, Bosnu, Hercegovinu, Sarajevo. Hvala!

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare