“Bio sam najbogatiji u gradu, pa uperiše 40 pušaka u mene”: Vahi spalili kuću, mesecima ležao ranjen i ostao bez svega

Legendarni jugoslovenski fudbaler i trener Vahid Halilhodžić (72) već tri godine ne radi u fudbalu i pitanje je da li će više ikada, pošto mu je otkaz u Maroku – i to pošto je reprezentaciju odveo na Svetsko prvenstvo 2022. godine – pao jako teško. Bio je to jedan od najtežih trenutaka u njegovoj karijeri, i uopšte u životu, a znamo sa kakvim se sve problemima nosio.

Između ostalog, Vaha Halilhodžić je bio ranjen 1992. godine tokom sukoba devedesetih u Bosni i Hercegovini. Mesecima se oporavljao, a onda je u maju 1993. godine morao da napusti Mostar i Jablanicu zbog brojnih pretnji koje je dobijao. Njemu su pretili iz ozloglašene oružane formacije Hrvata sa područja Bosne i Hercegovine (Hrvatsko vijeće odbrane, HVO). Na kraju ostao je bez svega, čak mu je spaljena i kuća, tako da je postao državljanin Francuske 1997. godine.

“Bio sam možda najbogatiji u Mostaru…”, ispričao je Vahid Vaha Halilhodžić u intervjuu za emisiju “(Ne)uspjeh prvaka” kada ga je intervjuisao poznati fudbaler Mario Stanić: “I jednog dana spale, opljačkaju, hteli da te ubiju, glavu otkinu… Ostao sam bez ičega. Ja nemam niti jednu uspomenu, sliku, ništa iz karijere. Ostao sam bez ičega. Sve se poništilo. Uložio sam čak u biznis i vratim se posle toga u stančić od 29 kvadrata sa balkonom. Slučajno sam to kupio da imam kad odem u Pariz, na petom spratu bez lifta. I tamo zajedno sa decom, a imao sam familiju u Jablanici i Mostaru kojoj moraš da pomogneš”.

Kako je Halilhodžić ostao bez svega?U intervjuu iz 2002. godine, Halilhodžić je istakao da bi njegov životni put bio sigurno drugačiji da nije bilo sukoba na prostoru bivše Jugoslavije. Ostao je bez kuće i uspomena, a samo što je uložio novac u građevinu i biznis.

“Bio sam dovoljno bogat, sve je to dobro radilo, i da se nastavilo tako, tačno mislim da bih postao mladi penzioner koji lunja po kafanama. Uvek je oko mene bila ekipa, svi smo se navikli da odjednom pijemo viski Čivas, pušimo havane, okolo uvek neke fine djevojčice, i na ovakav način sigurno ne bismo razgovarali da nije bilo sukoba. No, dve godine te neaktivnosti su mi bile dovoljne. Hteo sam se odmoriti”, rekao je Halilhodžić koji je rekao i da mu se u to vreme “zgadio” fudbal u Jugoslaviji, iako je u tom trenutku tek učio za trenera i trebalo je da bude pun elana. Situacija u državi bila je još gora.”Dobro, svi će sad reći lako je pametovati nakon svega, ali niko u najcrnjim mislima nije mogao pretpostaviti kakav rasizam može narasti oko nas. Čini mi se da ni najveći naučnici ne mogu objasniti fašizam koji je poklopio Mostar. Tamo su se pojavili ljudi koji hoće krv, ljudi koji hoće da pale, siluju…”, rekao je Halilhodžić.

Prisetio se 1992. godine koja je bila prelomna u njegovom životu: “Kad sam čuo pucnjavu oko moje kuće, nazvao sam ženu, koja je, plačući, rekla da su oko kuće vojnici. Krenem prema svojoj kući i uđem u Rondo, a sa strane vidim specijalce sa šlemovima, njih oko pedeset. S druge strane tri auta naše policije. Stao sam između dve vatre i onda su me prepoznali, ne samo ovi naši policajci nego i specijalci, i vatra je prestala”, rekao je Halilhodžić koji je potom opsovao vojnike, naredivši im da odu odakle su i dišli.

“Izađe kapetan, s finom bradom, njegovanom, ne izgleda četnički. On kaže da dalje ne prilazim, ja mu opsujem i na sedam-osam metara od prvih vojnika on mi reče: Još jedan korak i gotovi ste, još mi persira! Stanem i vidim da nišane u mene i ostanem jedno 10-15 sekundi ukopan. Vidim, nema šale.. Policajci su me pozvali da krenem prema njima, jedno pola minute sam stajao sam, zatim polako sednem u auto i krenem kući”.

Kako je ranjen Vahid Halilhodžić?”Tad sam i ranio samog sebe”, pričao je Vahid Halilhodžić o pomalo neverovatnom incidentu: “Kao ugledan čovek u Mostaru, znao sam neke informacije. Ondašnji načelnik DB-a mi je dao škorpion i rekao da su vremena ružna i da treba nešto imati za samoodbranu. Bio sam pored kuće i čekao da je neko napadne. U međuvremenu sam ušao u kuću i vratio se do Rondoa, koji je udaljen 50 metara odatle. Ta situacija se raščistila za pet minuta, a taj škorpion sam zakačio za pâs pozadi, nisam hteo da me neko vidi s oružjem”.

“U međuvremenu došle su i komšije, a ja objašnjavam kako mi je škorpion bio pozadi i kako me je to počelo žuljati. I krenem da pomaknem pištolj, a on opali blizu zadnjice. Metak uđe pet-deset centimetara i onda počne politička igra da sam ranjen, da ovo, da ono. Tako mi se, eto, u životu dogodilo i to da sam pucao sebi u guzicu”.

Interesantno je da je Vahid Halilhodžić i ranjen dao intervju tokom kog je do detalja opisao sukob kome je svedočio kod svoje kuće u Mostaru: “U trenutku te velike pucnjave bio sam ispred svog kafića. I video sam tu pucnjavu iz pravca moje kuće. Imao sam razgovor sa suprugom, koja mi je rekla da se oko moje kuće jako puca. Bez puno razmišljanja seo sam u auto i odjurio prema Rondou što sam brže mogao. Kad sam došao do kružnog toka, video sam puno naoružanih ljudi. S moje leve strane bila je vojska iza platana. Možda 15 do 20 ljudi s uperenim oružjem. S druge strane bila je rezervna policija sa troje patrolnih automobila. Ja sam u tom trenutku ušao između njih i pucnjava je potpuno prestala. Pokušao sam da uspostavim vezu između njih između komandira dve strane, pa sam krenuo prema vojsci pokušavajući da se predstavim”, ispričao je “Vaha” u intervjuu pre više od 30 godina..

“Prestanite da pucate, svi ćemo izginuti. U tom trenutku mi je vojnik koji je bio najbliži rekao: ‘Stani, upucaću te, ubiću te!’. I dalje sam išao nadajući se da će me prepoznati, hteo sam da me prepozna i vidi da nisam naoružan. Iza njega mi je još jedan vojnik oštrim tonom rekao: ‘Ako mi se malo približiš, upucaću te i ubiću te, beži kući’. U tom trenutku iza mojih leđa rezervna policija je vrištala i govorila: ‘Vaha, beži kući, ubiće te’. Kad sam se okrenuo, video sam da su ciljali mene i nišanili su, mislio sam da će pucati sto posto”.

Ko je Vahid Halilhodžić?Vahid Halilhodžić je najbolji fudbaler u istoriji Veleža iz Mostara i igrao je za ovaj klub od 1971. do 1981. godine, uz kratku pozajmicu u Neretvi. Igrao je na mestu napadača i postigao je više od stotinu golova u jugoslovenskom fudbalu, da bi potom svoje dobre igre naplatio odlaskom u Francusku. Kupio ga je Nant, gde je postao legenda, da bi nakon pet godina karijeru završio u Pari Sen Žermenu. Interesantno je da je imao odličan učinak i u reprezentaicji Jugoslavije za koju je odigrao 15 utakmica i postigao je osam golova.

Postao je trener Veleža poečtkom devedesetih, a onda je radio u Francuskoj, Monaku… Uspon je počeo sa Lilom 1998. godine koji je uveo u elitu u Francuskoj, a onda je sa njima čak igrao i Ligu šampiona. Vodio je još Ren, PSŽ, Trabzonspor, Al Itihad, Obalu Slonovače, Dinamo Zagreb, Alžir, opet Trabzon, pa Japan, Nant i Maroko.